ОБЈЕКТИВ

ОБЈЕКТИВ
Мисија, ко ју је спречавао, и спречава (још увек)? - Бранка Лазаревића – у малој, прашњавој, жутој собици у Скопљанској улици, са једном плеханом фуруном,две-три фотографије о зиду, са рафовима од необојених чамових дасака пуних распоређених свезака, са расклиматаним и мастилом покапаним писаћим столом, са три прозора који нису имали ни засторе, без застора на поду чије су даске шкрипале – у тој и таквој прашњавој собици до које се допирало,прво, кроз један узак ходник неравно циглама поплочан, кроз, друго, мало двориште са неколико бедних кућица са вратима увек отвореним из којих се осећали мемла и рубље које се пере, сагињући се испод рубља које је висило на конопцима, кроз једну рупу пуну комплета Гласника и канцеларију која је гледала на двориште – у тој и таквој жутој собици чији су прозори гледали на Скопљанску улицу у којој никад није било сунца него само тешких кола која су шкрипала и кочијаша који су се дерали и тукли коње – рађала се, уобличавала се, пропагирала се књижевно-уметничкаи научна мисао којој се, по опсегу,може да стави као упоређење, само наш романтизам. / Кад Гласник добије свог историчара идеја (нека само то не буде какав биограф!),интелигентног и даровитог,који ће умети да га стави у пројекцију,и да изврши поређење,и да му нађе право место у пресеку наше мисли – његов родоначелник и он имаће средишно место у пантеону наше мисли. Бранко Лазаревић тврди да је Српски књижевни гласник главно дело Богдана Поповића… / Понтифекс максимус је био Богдан Поповић. / Сви око њега били су хор који је одговарао на његова јектенија. Било је дисциплине и било је хијерархије. Читав цезаро-папизам. / Постојао је и читав кардиналски збор. Он је имао и свој кодекс и свој индекс. / И свој суд. Ко је ушао у Гласник,или дошао на Универзитет, прошао је кроз иглене уши; прошао је кроз пакао и чистилиште и сад је у рају… Постојао је известан церемонијал и читав протокол. / Пречани су бојажљиво приступали и, вештији и савитљивији, лакше улазили. / Противници су тај скуп интелектуалаца називали котеријом. Скерлић није избегавао да каже, да је то котерија, али је додавао да с њом није задовољан само онај који у њу није пуштен,и да је то котерија, али котерија даровитих интелектуалаца. / Мора се рећи и подвући да су се о томе скупу више бринули други којима је то више било потребно, неголи Богдан Поповић под чијим је именом фирма била пријављена публици… Српски књижевни гласник – издржавао се претплатом, без помоћи ондашње краљевине Србије и одређених министарстава. Радикали када су долазили на власт онда помагали су новчано други часопис тога времена Дело. Као и данас. / Министарства Србије или локална самоуправа финансијски потпомажу излажење већине књижевних часописа у Србији. Колико нам је познато једино„Едиција Заветине“ не добија никакву финансијску потпору за своје часописе: Заветине Плус ултра, Дрво живота, Уметност махагонија и Трећа Србија. Белатукадруз УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА,стр. 108-109...

Укупно приказа странице

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"

ВИРТУЕЛНА БИБЛИОТЕКА "СУРБИТА"
ОБАВЕЗНА ГОДИШЊА ПРЕТПЛАТА. - Виртуелна библиотека СУРБИТА почиње са радом уочи Божића 2016. године. Првенствено је отворена, како за оне евентуалне читаоце који живе далеко од Србије, али и за оне српске читаоце који живе у забитим местима која немају народне библиотеке, или неће их у догледно време добити. Прве књиге које се могу читати у целини овде су Русаљ Беле Тукадруза (алиас М. Лукића, 1950 - ). и УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА. Ових дана, током одржавања београдског Сајма књига, у позајмној Виртуелној библиотеци Дигиталних издања коначно је постала доступна, може се позајмити или преузети књига Белатукадруза УМЕТНОСТ ДИАЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА, критичких есеја о највиталнијим проблемима савремене српске књижевностиТо је коначна верзија ове књиге, која је имала дуг пут до читаоца, што није никаво изненађење...

понедељак, 7. новембар 2016.

МАЛЕР СА ПАНТАЛОНАМА



ПАНТАЛОНЕ И СУДБИНА

Био сам до поште да пошаљем пријатељима књиге. Вратих се  и почех да свлачим панталоне. Смакао сам их испод колена. Зврцну телефон. Помислих да је она. Спетљах се, па ни напред ни назад.
Панталоне пукоше пре него што се дохватих телефона. А имао сам намеру да их заменим, ево већ пет-шест година. Само судбина може човека да утера у нове панталоне. Макар како се она звала.
Панталоне имају свој век, своју судбину, и све остало што им следује пре него их изгорите неком старом пеглом. Уосталом, нико се још није похвалио да је нешто добио на рачун својих панталона, биле оне нове или старе.


Ова причица је штампана у књизи  „ОЂЕ И НАМО“ Стојана Богдановића (1944) , универзитетског професора математике, родом из  Великог Боњинца (Бабушница, Ниш), на 71 стр. Књига ме је сва изгужвана, угурана до пола у пошт. сандуче дочекала по повратку из Звижда
. Невелика књига причица, 106 стр. Пристигла са праве српске адресе – Улица Војводе Танкосића бр. 3. Писца никад нисам срео; путеви нам се нису укрштали.  Упркос томе, писао сам о неким његовим песничким књигама – није му се то допало, али замислите како би тек било да сам написао нешто што би му се допало?! Али, нисам ја од те феле, на жалост. Чини ми се да је наслов ове књиге могао бити и бољи, тј. адекватнији,  нисам рекао промашен.  Реч је о аутору који је последњих година растао из књиге у књигу (и кад је реч о збиркама песама и кратким причама, које су понекад на опасном рубу анегдоте).  Ова причица коју прештампавам типична је за схватање дара овог писца, којем је судбина доделила  да се под старост пече на истом жару као и рибе које једна другој не верују. На жару поезије и поетске прозе, која никад не заврши на отпаду фолклорне пластике, чак и у причама писаним на  дијалекту јужњака. Богдановић је писац широког хоризонта, и немирних нерава, без длаке на језику како каже народ.  На полеђини  ове књиге причица Стојана Богдановића постоји овај афористички пасаж: „Док чекате, ако немате шешир скините капу да би вам се охладила глава. Ако немате ни капу, онда вам ни глава није потребна“. Само толико. Довољно.
Кад је реч о „панталонама“  српске прозе,  судбина је овог писца и човека  утерала у нове панталоне нове српске прозе.  Рекао сам да је Богдановић професор математике и није потребно да китим његову  био-блиографију, јер  би то било без везе. Из тог правца ретко су у српску књижевност долазили песници у најширем смислу речи, или ако и јесу, то је више било нека врста хазарда.   Али овај аутор као да потврђује да између геометрије и математике и поезије уопште нема  супростављености и великих раздаљина и разлика; сасвим случајно сам на једном блогу прочитао недавно размишљање  Богдановића о Буњиновој поезији, и „покушају“ да  Буњинове  кратке причице претвара у стихове.  Врло подстицајно, добро*; Богдановићу, пишите о прозним писцима, на свој начин, из свог угла, -  вреди. Сигурно више од академске критике универзитетских професора. Имате времена, поготову ако сте напокон, доиста, набавили нове панталоне. ...

___________

     *  ....После поезије кратка прича је убедљиво најтежи жанр. Средства су мала а израз голем. Треба га савладати. Буњинове минијатуре обједињују поезију и причу, а то није оно што је поезија у прози какву срећемо код других мајстора, као код Борхеса, на пример. У писму Буњину Чехов је то овако оценио: „…то је нешто сасвим ново, сасвим свеже и веома добро, а опет толико компактно попут густог буљона.“ Иван Алексејевич је кроз уста јунакиње из приче Непознати друг и сам исказао у шта верује: „У ствари, о сваком људском животу могу се написати два-три ретка. О, да. Само два-три ретка“. Приметио бих овде у вези са претходним цитатом да је Буњин упражњавао есејистичке оцене са краћим или дужим образложењем и у својим причама (предугачко и није могуће с обзиром да су приче прекратке). Понекад је то била и цела прича, као Бернар, која је сјајно исплетена да би на крају приче-есеја, Иван Алексејевич закључио: „Чини ми се, да сам ја, као уметник, стекао право да, у својим последњим данима, кажем за себе нешто слично ономе што је рекао Бернар на самрти.“ Ово сам овде написао зато што се у нашој књижевној стварности појављују интервјуи и чланци у којима се негативно оцењују књижевни текстови као што су песме, приче и романи у којима су испољене у мањој или већој мери есејистичке тенденције, тј. убацивани су у ткиво дела елементи који су својствени садржају есеја. Рећи ћу да је са уметничке стране важније како је тај садржај обрађен. И од те важности нема веће. 
Немогуће је установити мотив који је тако снажно изазвао Буњина да кроз причу Прслук пана Михољског провуче портрет Гогоља коме очито није био наклоњен што потврђује и крај приче: „Ја, брате, свој прслук ценим више од свих његових „Мртвих душа“.“ Витомир Вулетић у својој књизи Руски класици, која, такође, представља класику у својој области, пише:„ Аристократа, потомак старог племићког рода, изузетан уметник, рафиновани естета, Буњин није успео да у себи обузда негативна осећања и да нађе примереније речи за оне према којима из било којих разлога није имао наклоности. Када се упореди Буњинов уметнички опус са оним што је рекао о симболистима, футуристима и осталим значајним ствараоцима постаје очигледно колико је уметничко остварење шире, племенитије од суда, колико је таленат узвишенији од мржње.“ Сложићемо се са овом сјајном Вулетићевом тврдњом да „је таленат узвишенији од мржње.“ 
Знамо да се  два  не садржи у један, али у причама Ивана Алексејевича то правило не важи. Оне су тако пуне садржаја да чак и три, и четири па и пет су садржани у један. Питање је, како? Одговор је, тешко. Али је могуће.  У ствари, он каже да му је понекад било тешко. Зато је читаоцу лако. Он је добио све чисто, испеглано и изгланцано. У непуних осам редова причице Подне, коју ћу препевати и намерно написати у форми песме

ПОДНЕ

Подневна јара,
заслепљујући блесак непомичног жутог рибњака
и његових жутих , глиновитих обала.
Дотерале стадо да предахну за ручак,
краве зашле у плитке рукавце,
стоје у води до трбуха.
Крај њих радосни повици, вриска, кикот.
Девојке се скидају и скачу у воду.
Једна је преко главе свукла сиву кудељну рубашку
и тако се силовито бацила.
Одмах сам помислио на Нил, на Нубију.
Црнокоса, тамне пути.
Груди – као две тамне, чврсте крушке.

при чему има више од осам редова, како би читалац видео да код Ивана Алексејевича нема разлике између песме и приче, нема распевавања, одмах се наступа, одмах се пева прича, стала је подневна жега, краве у води до трбуха, девојке-купачице, атмосфера живота, његове лепоте и раздраганости и издвојена веома убедљива компарација: „Црнокоса, тамне пути. Груди – као две тамне, чврсте крушке.“  Убедљиво да дође човеку, онако у мислима, да се маши, да освежи дланове. Да освежи машту. Да напуни батерије. Подне није међу најбољим његовим причама, али је међу најкраћим. Одлична је и неки Буњинови савременици су тврдили да је њена есенција довољна за роман. У причи Алексеј Алексејвич он се децидно изјашњава: „…то нису песме – већ чиста проза, која се са истим задовољством може читати и од краја.“ Дакле, читати поезију или прозу свеједно је. То би требало да значи и да друкчија форма не значи обавезно и другу садржину.
        = извор, видети више: Стојан БОГДАНОВИЋ: МИСАО КОЈУ ЗОВЕМО СТИХ (Кратке приче Ивана Алексејевича Буњина)  МАЈДАН  1-2/2016, 103-110. Костолац  -МИСАО КОЈУ ЗОВЕМО СТИХ (Кратке приче Ивана Алексејевича Буњина)>>>>>>>>>> 

        - Б. Т.


Нема коментара:

Постави коментар

Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре

Популарни постови

Сфера Корена

Претраживање Сазвежђа

Црни,црвени и бели , Свилен конац , Међу нама,ЦртаАМБЛЕМ, ДИЦА СЗ , Другачија Србија ,Уметност дијагнозе ,Делта Заветина , Лоза рашљара , Четвртак ,Стооке новине , ЈАВНОСТ , ИЗВОДИ ,БАЛКАН ,ЦВИКЕР , Вечити календар,Турбан , Заставица ,Оличење немогућег , Цариградским друмом ,Брест ,,Дибидус , ШОДЕР ,Паукова мрежа ,УЕРКА 1 ,Ђавоља капија ,ВРТИБОГ ,МАГАЗА Заветина ,МАСКЕ, Између митарења чудовишта и уметности будућности , Cogito , Универзална библиотека,Балкански синдром , ТРЕЋА СРПСКА РЕНЕСАНСАПисци са добром адресом , Дукат, Наши поседи,Врата Звижда , Архипелаг БЕЛАТУКАДРУЗ , АЛМАНАХ ,КРЊА историја ,Балкански шпијуни , БУЏЕТ,Кругови САЗВЕЖЂА З ,Бездана уметност , Ластавичји ибришим,Администрација НЕЧИСТЕ КРВИ , ОЧЕ НАШ... ,Бела и шарена Србија , Запис , Тзв. Академија ФЕНИКС,BALKAN ORIENT PRESS +,ПРЕЛЕГАТ.Савет за визије , УЗДУЖ И ПОПРЕКО,АФРОДИЗИЈАК , Фонд „ЗАВЕТИНА“... ,САЛАШ СЕВЕРАЦА.Знак препознавања,АЛАЈБЕГОВА С(А)ЛАМА , Посебна породична заветина , РЕНЕСАНСА, КОМПАС , , ВРЗИНО КОЛО ,ПЕСМЕ ИЗ РОМАНА ,Себични музеј , МАЈМУНСКА ЗАВЕРА ,Музеј српских ренесансних духова,МОБАРОВ , , Ново Друштво "СУЗ",Библиотека ВЕЛИКИХ ПРЕТЕЧА , Библиотека ЗАВЕТИНЕ(1) , Библиотека ЗАВЕТИНЕ (2),Библиотека COGITO Библиотека ПРЕТЕК 1 ,Библиотека ПЕЛАЗГИОН Библиотека ЗАТИМ, ПРЕМА СВЕТЛОСТИ Библиотека: Из заоставштине,КОГИТОКЛУБ ,Библиотека Дефтердарова капија,Библиотека АМБЛЕМ ТАЈНОГ ПИСМА СВЕТА ,Архив у оснивању, 2 ТАЛОГ ,Библиотека СЕНКА ЧИПКЕ , (У огледалу) Библиотека "Мадоне Одјека",Библиотека ВЛАШКА ГОЗБА , ПРВА СРПСКА РЕНЕСАНСА | "Сузовци", лист, (покренут у) пролеће 2007. Контакт ,Северци , Мирослав Лукић - YouTube Канал ЗАВЕТИНЕ,Библиотека БЕЛА ТУКАДРУЗ

НАЧИН ПОСТОЈАЊА И ОПСТАНКА ( као "Српског књижевног гласника")

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.

Пуноважни биографски податак о припадности

Меша Селимовић. - У својој књизи Пријатељи Добрица Ћосић, на сто осамдесет осмој страни, преноси део тестименталног писма Меше Селимовића Српској академији наука и уметности из 1976. Селимовић пише: "Потичем из муслиманске породице, по националности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског књижевног језика. Једнако поштујем своје порекло и своје опредељење, јер сам везан за све што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребу да доказујем. Знали су то, уосталом, и чланови уређивачког одбора едиције 'Српска књижевност у сто књига', који су такође чланови Српске академије наука и уметности, и са мном су заједно у одељењу језика и књижевности: Младен Лесковац, Душан Матић, Војислав Ђурић и Бошко Петровић. Није зато случајно што ово писмо упућујем Српској академији наука и уметности са изричитим захтјевом да се оно сматра пуноважним биографским податком."
ЛеЗ 0007958