УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Прозе

Кратке прозе


..
..
МИНИСТАР БЕЗ ФОТЕЉЕ, 4
Ко кога више лаже: незапошљени Државу или Држава незапошљене?
Одмах да кажем да немам кантар да измерим ко кога више лаже (обмањује, вара), али имам очи за гледање, уши за слушање (искљуво Јавног сервиса) и још мало памети за размишљање и закључивање и знам да је сваки закључак само мање или више вероватан, али никад тачан. Ако би смо ишли у филозофију, ми још од Аристотела знамо да је истина недостижна (као Бог) али да јој се човек непрекидно све више приближава на своју корист, чинeћи при томе и многе штете.
На примеру града Београда од прошле или предходне године знам да је за свако радно место у Клиничком центру конкурисало по 270 лекара. Знам да је једном лекару који жели да живи и ради у Београду понуђено радно место у Суботици и он га је одбио. На свако од не знам колико рaдних места примљен је по један лекар, а по 269 њих и даље чека посао на Бироу за запошљавање како се некад зваше установа чије име сада не знам. Међу њима је и онај који не оде у Суботицу. Истовремено знам да у унутрашњости Страдије недостаје много лекара, бар толико да би већина могла одмах да добије посао и да одради стаж потребан за специјализацију и напредовање у струци. Знам да медицинско особље у Страдији прима "тако добре плате" да је све више оних који траже посао изван Страдије, јер им је тамо плата вишеструко већа (најмање два пута у Македонији) и услови за рад много повољнији.
Извињавам се лекарима, јер сам само за њих могао да наведем ове податке. Ја не знам колико незапошљених средње и високообразованих људи чека посао у циљано место: Београд,  Нови Сад, Ниш, Крагујевац и још по неки већи град, и упорно одбија да тај исти посао одмах започне да ради у мом Левчу или у још већој сиротињи, што би им се рачунало као предност у кончном решењу и у погледу усавршавања и у погледу избора трајног места за живот породице. Али знам да они са великим знањем и искуством лакше налазе боље плаћени посао изван Страдије у коју се већина њих никада не врати, мада нас се, нарочито у невољама, многи сете и помогну колико могу.
На бироу рада има много незапошљених из сеоских средина, нарочито оних са нижим степенима образовања. Међу њима и много младих из радничких породица. Из сеоских средина пријављују се и они који имају више од два хектара обрадиве имовине по члану домаћинства. Неки су од њих нерадници и на својим имањима, али неки вредно раде и добро зарађују. Сви они настоје да стекну статус незапошљеног да би од Државе добили право на бесплатну здравствену заштиту за себе и децу па чак и социјалну помоћ.
Многима незапошљенима је и по по више пута нуђен посао, али су га они одбили јер им није одговарало радно место или место рада и сви су и даље незапошљени! Живе са родитељима, било да су им породице земљорадничке, капиталистичке, па чак и добростојеће радничке. Негде нешто раде "на црно" или лењчаре, а воде се као незапошљени. Зашто?
Зар Држава нема начина да утврди ко има услова да самостално ради и зарађује  на пордичном имању или у фирми, па све који се пријаве прихвата као "стварно" незапошљене, а неке и као социјално угрожене и ако они то нису. Такви варају Државу, а она их прихвата и вара цео народ!!!
У мом селу Урсулу и у уском кругу људи са којима се крећем видим више примера такозваних незапошљених који варају Државу, а стврно раде и добро зарађују, чак много више од онога што званично примају Књаз и Влада. Властима су доступни подаци о стварно незапошљенима, о запуштеним производним капацитетима и неискоришћеним ресурсима. У Држави нема ни једне особе која не живи у некој општини где се "све зна", а општине ипак евидентирају као незапошљеног сваког ко то затражи. Нико га не пита колико му је имање, не питају га зашто га не обрађује, где стварно ради "на црно". Слабо плаћени инспектор, кад "посети" фирму "на црно", чешће искористи прилику да и он нешто ућари "на црно" него да евидентира привредни преступ. И сад се питам: ко кога вара; они који само траже посао или они који им то омогућавају као онима који стварно немају посао?
Зна се ко су стварно преварени од Државе, конкретних лица и конкретних незаконитих радњи. То су стварно незапошљени који стварно немају где да раде. Држава лакше налази посао за оне са дебелом залеђином који само траже посао него за оне којима је посао неопходан. На тај начин Држава ствара нову сиротињу и гура је у "црну привреду", у најамани и слабо плаћени посао, па чак и у просјачење, а оне бунтовнике међу њима и у криминал.
Залажем се да Држава нађе начин да раздвоји оне који само траже посао, а имају просечне и надпросечне приходе за живот, од оних који су стварно незапошљени. Ономе који само тражи посао треба дати баш такв статус без икаквих бенефиција, а стварно незапошљеном задржати све бенефиције и ургентно тражити посао. Свима незапошљенима, па и онима који само траже посао, треба одмах наћи посао кроз јавне радове на којима ће да зараде бар просечне плате без икаквог оптерећивања Државе. Такви треба да приходују и себи и Држави, јер имају где: у запуштеним њивама, у затовреним некад успешним фирмама, у радовима на заштити природне средине, заштити од поплава, у експлоатацији природних ресурса и слично. Оне који одбију такав јавни рад, као и оне заједно са лекарима који им издају лажне потврде да су неспособни за рад, треба на дуг рок брисати са евиденције, све док се објективно не утврди да су достигли статус сиротиње. Ни сиротињи која може, а не жели да ради Држава не дугује ништа, сем хуманитарног здравственог збрињавања када се за то укаже потреба.
А шта раде наше демократске владе? Сумњају у наше директоре и предузетнике, па их доводе из белог света да нам организују производњу, да нам дисциплинују раднике; да их натерају да раде тако ефикасно као што се ради у њиховим државама и да их плате онако како их је Страдија одувек плаћала - бедно, да они поштени од зараде једва успевају за сваки сутрашњи дан само да обнове своју (физичку) радну снагу. У свему томе има и неке користи: уче нас да будемо покорни, али нам и доносе нове технологије и нови однос према раду, јер ми без принуде и туђе памети нећемо ни да радимо ни да се усавршавамо за рад.
Ма дајте људи, маните се ћорава посла! Није наш народ ни толико нерадан ни толико непоштен да у њему нема људи који ће моћи да организују продуктиван рад и да стварно и поштено котролишу како се ради. Оне који не раде, без обзира чији били, треба одмах отпустити са посла, дати им прилику да поразмисле, и да се поново и поштено прихвате јавних радова, ако хоће поново да добију посао и поштено да раде.
Знам да ово лепо звучи и да ће бити утопија, док се једном не утопимо у највећу беду. А кад се то деси моћи ћемо да кажемо као Пашић: "Спаса нам нема, пропасти нећемо" и одмах ћемо почети да се будимо из летаргије коју нам је донела демократија на почетку 21. века и неће нам бити друге него да се пењемо ка успеху.
Напред до најдубљег дна, а онда онда горе ка врху у рад и поштење!
Сад ваљда знате зашто је треба да будем министар без фотеље или бар посланик без столице.


У Београду, 7. марта 2016.         Слободан Максимовић         ЛеЗ 0006421
..
ЧЕТВРТА КАФА СА КЊАЗОМ 

Опет пијем кафу сам и себи у браду говорим Ти, Књаже, о незапосленим и социјалним случајевима. Не бих о томе да се недавано не објави како почетком 2015. у Београду по 70 лекара конкуриса за једно место у Клиничком центру, а нешто пре тога један незапошљени лекар одби понуђен посао у Суботици. Мени је тек сад јасно зашто нема стручњака у Трговишту, у мом Рековцу, у Твом Книћу... Ма нема их довољно ни у Нишу ни у Новом Саду и сви некуд желе да оду. Желе то и многи дуги  којима је Страдија мала и не може да их плати колико они мисле да вреде. Нико од њих не зна да треба да остане овде, да сунце туђега неба не греје као ово наше и да су грки залогаји хлеба где свога нема и где брата није... Сад им није добар ни Београд  у коју су пошли "с фирмом Крстић". Страдија нам се сваке године смањи за једну Јагодину. Само се Јагодина не смањује док "Палма њише гране"...
Видим ја да је све више незапошљених, али ми није јасно зашто се као незапошљени евидентирају они који само траже посаоа стварно у свом домаћинству имају толико посла да не могу да га доврше без изнајмљивања ставрано незапошљених радника за стварно бедну надницу. Како неко ко у свом домаћинству може да заради више него на радном месту које  тражи, може да буде незапошљен и да му због тога Држава нешто дугује!? Док чекају посао такви са џиповима дочекује зоре у најскупљим кафанама и троше много туђег новца! И гле чуда, за такве се пре нађе посао него за стварно незапошљене. Зашто такви своје ноћи у кафани не замене радним данима на очевини или у породичним фирмама, зашто троше незарађено и зашто сами  не зарађују и сами за себе уплаћује у пензионе, социјалне и друге фондове. Ти који само траже посао су много кварни људи ма како стручни били. Они често и илегално раде у такозваној сивој економији, којој се тешко могу похватати сви конци, али да се бар свакодневно режу као водопије на родном дрвету. За оне стварно незапошљене и радно способне Држава треба да отвори пристојно плаћене јавне радове, и да им учешће у јавним рдовима буде од значаја на конкурсима за пријем у радни однос на неодређено време. Ко не пристаје на јавне радове брише се са евиденције незапошљених. Добра држава, не она Платонова ни она утопијска, требало би да омогући, или да бар стреми да сви радно способни раде, да сва родна земља буде обрађена и да се сва богатства земље користе у границама доступних технологија.
Посебан случај су они који живе и раде у заједничким и богатим домаћинствима, а воде се као социјални случајеви. Држава се прави да то не увиђа, а сваки комишја у селу или на  спрату то зна и не осуђује, већ гледа како да некога од својих чланова породице преведе у социјални случј! Млади људи могу да излазе из заједничких домаћинстава због много разлога. Држава треба да их прихвати као такве ако докажу да су се стварно одвојили од претходног домаћинства, да су без икакве имовине, да негде станују, да станодавац плаћа порез на величину издатих им просторија... Држава требa да им обезбеди да на јавним радовима зарађују довољно за живот и да им учешће у јавним радовима доноси предност на конкурсима за одговарајући  посао. Они који одбију јавне радове губе статус незапошљеног.
Сем ретких изузетака издавање станова је значајан део утаје пореза. Већина не пријављује станаре и не плаћа порез на станарину коју наплаћује, а она је најчешће врло велика. Многи богато живе само од нелегалног издавања стамбеног простора. Сем ретких изузетака само странци легално станују. А и многи који издају пословни простор често у уговорима пријављују мање износе од оних које узимају.
И на крају неколико речи о социјално угроженима. Па ова демократска Држава поста већи социјалиста од оне која је себе звала социјалистичком. Нема толико социјално угрожених колико их Држава плаћа, али зато има много наследника који би да наследе имовину својих предака, а да их при томе не чувају као што су они чували њих док су израстали у људе. На страну проблем просјаштва, нарочито оног криминално организованог. Не може да буде социјално угрожена ни стара особа неспособна за рад, ако има двољно имовине и наследнике који се неће одрећи наследства над том имовином. О њима треба да брину наследници, а Држава да контролише како се брину. Такви наследници би требало да брину о својим родитељима, а сведоци смо како се не брину, већ им узимају и оно мало пензије, кућне неге или социјалне помоћи које им Држава додели. Неки потомци саветују своје остареле родитеље да им за живота поклоне своју имовину или да је продају па им узмају новац, и после извесног времена их пријављују за социјалну помоћ, па им и ту помоћ узимају!!! Наследници, сем сахране, које од бруке не могу да избегну, често не погледају социјалне случајеве кји су сами створили, док просто не цркну у највећој беди. Сада је то масовна појава са остарелим земљорадницима, али и са старим и болесним пензионерима. На социјалну помоћ Државе треба да има право свако ко је радно неспособан, без имовине и без наследника. Онај ко има довољну имовину треба да је искористи да га помогну наследници, а ако они нећа, треба да је уступи Држави и да прими сву потребну помоћ.
На здравље Ти кафа, Књаже, и, ако немаш преча посла, размисли мало о овоме што ти не дорекох!

Слободан Максимовић    ЛеЗ 0005402    



ПОСЛЕ СВЕГА

„Човек живи са књигама, као са пријатељима; пита их за мишљење о много чему у животу; тешко се са њима растаје; једино у великој нужди. Ово што ја продајем књиге, које сам цео живот скупљао,  јесте мој коначан обрачун са животом“, каза угледни професор  библиофилу Д. Мининчићу.
Случај је хтео да и професор Л. прочита у новинама ове речи. Он је казао оно што ја мислим. Али коме  и шта ја да кажем после свега? Библиотеку нико није желео да откупи. Желео је да поклони,  оснује легат. Ишао у школе, свратио у  цркву. На помен да жели да поклони библиотеку   су се чудили.
Старог је прегазило време, казивали су после његових посета. Из које је овај старац  бајке? Приметио је подсмешље погледе.
На сточићу је  међу изабраним књигама држао збирку песама „После свега“ Мирослава Тодоровића. И у стиховима  збирке нађе одговор.

После свега
Склопити књигу
Осмехнути се незнанцу у огледалу
Одмахнути и поћи
Стазом што уз брдо пење се и врлуда
Док мирис шуме свежином још блажи
А живот прошао стиху узаман нада

Пођи и не питај
Зашто и куда
ПОСЛЕ свега


Врата стана није закључао. Полако корак по корак изашао је из вароши и запутио се путељком   преко поља...
     = извор: Један рукопис Мирослава Тодоровића      ЛеЗ 0005401    




Нема коментара:

Постави коментар

Одобравамо умесне, кратке, и аргументоване коментаре

Популарни постови

ФОНД ЗАВЕТИНА и КЛУБ З препоручују

АУКЦИЈА РОМАНА “МИСТЕРИЈА САХАРИН ПО ФИЛИПУ СЕНКОВИЋУ”, ШТАМПАНОГ КАО РУКОПИС 2005. ГОДИНЕ

...Душа је пуна којечега, као канта за смеће. Моји тзв. пријатељи ускачу у последње возове, а ја не журим : знам да ћу стићи пре њих, тамо где су се упутили.
Затурене ствари, заборављене, сачувале су енергију, за коју мишљах да је ишчезла; прелила се у други облик…
Открио сам Левак, који усисава много тога.
(одломак из романа)

Преостала су 2 примерка: броширани – на слици - и тврдо укоричени . - МИСТЕРИЈА САХАРИН или легенда о змају који попије све вино пре него што се заметну зрна грожђа на чокоту ( Филип Сенковић) – Сачувао, скупио и приредио за штампу рукопис „Књиге мога живота“ Мирослав Лукић) - Б еоград, Мобаров, 2005. – 1076 стр.; 20 цм. - (Колекција Три пауна, књ. 3) ( брош. изд. И издање у тврдом повезу) ... Библиофилски раритет, о коме је реч, достигао је пре неколико година на аукцији 120.000,00 дин. Заинтересовани понуђачи могу да се директно јаве интернет поштом у свако доба – одговорићемо само на озбиљне понуде, потписане пуним именом и презименом. - Видети више: Књижара писаца


Бела ТУКАДРУЗ

Бела ТУКАДРУЗ
алиас Мирослав Лукић (почетком јануара 2016. Снимак Др Димитрија Лукића)

Најбоље место за Ваше оглашавање. Можда и најпристојнији начин да помогнете "Сазвежђу ЗАВЕТИНА"?

.Ваше РЕКЛАМЕ на "Сазвежђу ЗАВЕТИНА"

.Ваше РЕКЛАМЕ на "Сазвежђу ЗАВЕТИНА"
.Домет: Србија, Балкан, Европа, и остали континенти. - Проверите зашто је добро оглашавати у једном популарном Сазвежђу!