Исповест

Родила ме Муслиманка, направио Хрват, једини родитељи ми били Чех и Српкиња. - Животна прича Жељка Хубача, драмског писца и директора драме Народног позоришта у Београду. Родила ме је Муслиманка, направио Хрват, а једини прави родитељи били су ми Чех и Српкиња

Жељко Хубач, Фото А. Станковић

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Прошле године у Србији усвојено више од 200 деце
• 
  Усвајање деце најспорнији део закона о истополном браку

• Американци и Швеђани усвојили 87 српске деце
• Замерке српском парламенту: Хитно чак 107 прописа
• Јади младог Нушића

ПРИЧА о идентитету двоје деце која се презивају Крстић и одређена су животом Срба на Косову (без обзира на биолошко порекло), испричана је у узбудљивом комаду "Берлински зид", који ће премијерно бити изведен 9. марта у Београдском драмском позоришту. Њен аутор је Жељко Хубач, драмски писац, новинар, главни уредник "Позоришних новина" и директор Драме Народног позоришта. 

То је оно што о Хубачу знају београдски позоришни кругови, а зна и публика. У његовој биографији могло би да пише и апсолвент физике, бивши студент елекронике, керамичар... То је већ оно што зна ужи круг људи, а само малобројни - да је "Берлински зид" прича која га се дубоко, лично дотиче...

- Мене је родила Муслиманка, направио Хрват. Одгајали су ме и једини прави родитељи били Чех и Српкиња. Говорим српскохрватским језиком, живим у Србији и осећам се Србином - каже, за "Новости", на почетку ове изузетне животне исповести, Жељко Хубач. - Причу о идентитету никада не везујем за веру и нацију већ за људе који нас одређују. У мојој првобитној крштеници писало је име жене која ме је родила, а на месту оца велика празна црта. И датум рођења 19. јул 1967. године.

Свет је угледао у тузланској болници, али, како каже, пошто је био дете "каурина" (немуслимана), млада жена која га је родила није смела да се с бебом врати кући, у Зеницу. Остала је да ради као конобарица у тузланском позоришту. Жељко је накнадно сазнао да ју је младић оставио и убрзо потом погинуо у саобраћајној несрећи:

ПРОМЕНЕ И КРШТЕНИЦА- БОГУ хвала, дијетом и изузетном бригом, од дијабетеса сам излечен у шеснаестој години. Исте године Хубачи, који су до тада по закону могли да буду само старатељи, постали су и званично моји родитељи. Као старији малолетник добио сам крштеницу у којој су ствари исправљене: Живка и Велимир уписани су као отац и мајка. Пре тога службеница ме је у Центру за социјални рад упитала: "Да ли желите да промените родитеље?" Одмах сам узвикнуо: "Нећу! Моји родитељи су Жижа и Вили." Испоставило се да се нисмо добро разумели. Друго питање је гласило: "Хоћете ли да будете рођени у Тузли или у Лесковцу?" Одговорио сам, наравно, у Тузли. Изгледа да сам у том тренутку могао да променим све...

- Управо у то време моја мама Жижа, која дуго није могла да има деце, била је у шестом месецу трудноће. Као глумица, (иначе првакиња Зеничког позоришта) играла је и даље. Нажалост, случај је хтео да на проби Јована Бате Путника,великог југословенског редитеља, падне с просценијума. Остала је без бебе и могућности да икада више затрудни...Пошто је Зеница мала средина, конобарица је у Тузли чула за овај случај и оставила ме је једне недеље, рано ујутру, на прагу родитељског стана. Имао сам четири месеца. По причи мојих родитеља, та недеља била је и једини дан када сам био сасвим миран. Сутрадан, мама Жижа и тата Вили одлучили су да ме усвоје и одвели ме у болницу да провере здравствено стање.

Код малишана је откривен јувинилни шећер и преписан му је инсулин. Али то није поколебало Хубаче. Мајка је ушла у битку за дечаково здравље, није му давала инсулин, већ га је подвргла строгој дијети. Када је мало порастао и могао да једе само ражани хлеб којег није било у Зеници, тата је због хлеба сваког другог дана путовао у Сарајево. Све је било подређено њиховом наследнику.

- Али, због жене која ме је родила, родитељи су решили да се одселе из Зенице у мојој шестој години. Наиме, њена породица је због стида у тој малој средини пожелела да ме врати. Моји су одлучили да се преселе у Лесковац, јер је тата, новинар по занимању, добио понуду да у том граду отвори радио-станицу, као што је то претходно већ учинио у Пули и Зеници. У Лесковцу су живели и његови родитељи, иначе предратни власници фабрике текстила која се звала "Густав Хубач и синови". У шестој години сам и на прилично ружан начин сазнао да сам усвојен... Мајка ме је послала у продавницу да купим винско сирће, које сам ја звао свињско сирће. Била је гужва, продавачица нервозна, а ја досадан. Сто пута сам поновио:" Тето, тето, дајте ми свињско сирће!" У једном тренутку се осврнула и рекла: "Бежи мали, тебе је мајка нашла на ђубришту."

Жељко је уплакан дошао кући и све испричао мајци. Сачекала је оца, а онда су му саопштили да је усвојен. И даље је неутешно плакао, док га мајка није упитала: "Знаш ли још неког таквог у вртићу, згради, граду?" Одмахнуо је главом. Рекла је: "Видиш, ти си посебан."

- Следећих годину дана, цео први разред, нисам се одвајао од мајке. Ишао сам с њом на све позоришне турнеје јер сам се бојао да ме не баце на ђубре... Дуго нисам хтео ни да заспим без њене руке на образу. Много година касније, када је због канцера пала у кому, ставио сам њену руку на образ. Почела је да плаче, и тог поподнева умрла. Имала је 85 година. Отац је преминуо три године потом, од исте болести.

У позориште је мали Хубач ушао кад је, како каже, имао висину ТА пећи од два и по киловата. Одмах се везао за великог кућног пријатеља Бату Путника. Играо је Пепику у Нушићевом "Др", а Бата му је "поверавао" и улоге ђака, па је чак и убацивао дечје ликове у представе - само да би Жељко што чешће био уз мајку:

- Често сам и спавао у гардероби, одрастао сам у позоришту. Ипак, оно није било мој први избор. После војске уписао сам Електронски факултет у Нишу. Као један од најбољих студената дошао сам до треће године, а онда прешао у Београд с намером да студирам драматургију. Нису ме примили одмах, па сам те године дипломирао на вишој ЕТ школи и уписао физику. И у тим несрећним финансијским временима имао сам њихову потпуну подршку. Апсолвирао сам на физици, а драматургију уписао из трећег пута, са комадом за који ћу десет година касније добити "Ћурана" на Данима комедије и диплому "Вечерњих новости".

Живка и Вeлимир усвојили су Жељка

Тих година је отац у Београд донео две целе плате. И своју и мајчину. Била је хиперинфлација, па Жељку ова сума није била довољна ни за рапидографе. Тада је схватио да нешто мора и сам да заради. И завршио је керамичарски занат! Док се школовао, једно време је лепио и плочице по кућама...

- Када сам добио своју децу, имао сам само жељу да одрастају онако како сам ја одрастао. После мајчине смрти тата се преселио у Београд. Три следеће године искључиво се бавио унучићима, Матејом и Саром. Захваљујући Вилију, моја жена је завршила факултет... И све ово што причам, радим не да бих испричао своју животну причу, већ да бих показао да сам имао дивно детињство поред људи који су ме волели и пружили ми све што су имали. Они који су у дилеми да ли да усвоје децу, то свакако треба да учине. Имаће једно, заиста, посебно искуство.

ДЕЦА

- КАД сам мојој деци рекао да сам усвојен и објаснио им шта то значи, ниједно од њих двоје ми није поставило питање које сам очекивао: "Да ли смо ми твоја биолошка деца?" - прића Жељко.

Венчање Жељка и Александре

СУСРЕТ СА АМИЏОМ

- АПСОЛУТНО никад нисам желео да доводим у питање за мене непобитну чињеницу да су Жижа и Вили моји отац и мајка. Никад нисам имао ни жељу ни знатижељу да упознам неког из биолошке фамилије. Први пут сам пре неколико година, на једном позоришном гостовању у Зеници, срео човека који ми се представио као мој ујак, амиџа. Млађи је од мене. Пријатан, фино васпитан, рекао је да се годинама питао шта је са мном и желео да ми, ако треба, помогне. Сазнао је о мени из једне ТВ емисије. Том приликом ми је рекао и да је моја биолошка мајка жива. Али тај контакт нисам развијао даље. Родитељи су већ били мртви, да нису, можда бих о томе с њима разговарао. Овако, чинило би ми се да сам их на неки начин издао...

Родила ме Муслиманка, направио Хрват, једини родитељи ми били Чех и Српкиња

Брига / Радомир Батуран

Брига није игра

у којој заборавиш све.

Није ни зврк

туђа рука који звркне

од пада до пада.

Јер зврк је ствар,

а човек је створ

чија душа трепери

пред опасношћу сваком,

од грча до грча.

Ако су страхови чести

завлада гризодушје

па бригодушје

- разболи се душа.

Завлада туга голема.

Јер човек је земљанин

и земља ће бити.

Из пропратног писма аутора уреднику: У душу си ме дирнуо овом белешком о својим родитељима. Скоро идентично је било са мојима. А литванску пословицу први пут читам. Хвала ти.Ево, за ”Новине будућности”, лирска дефиниција стања српског човека данас. Не оптерећуј се њоме: ако доприноси новини, објави, ако не доприноси ни мало, баци.
Остај нам у свакодневној милости Господа,

           Радомир

Pet Tibetanaca - rite

Preko 2000 godina ljudi sa Tibeta rade ovih 5 vežbi, koje se zovu „rite“ kod nas poznate kao "5 Tibetanaca". Veoma smo srećni što su došli i do nas da možemo da ih radimo a ovde možete da vidite i da naučite kako da ih radite pravilno.

Ove vežbe bi trebalo da uspore proces starenja organizma, da vam daju energiju, da u vama probude oštrinu i mentalni fokus, da poboljšaju imunitet i još da daju tonus vašem telu.

Veoma je bitno da ove vežbe uradite ujutro, jer počinjete dan kako treba i veća će biti korist od vežbi.

Ove vežbe su veoma jednostavne i ne morate biti ekstra fizički spremni da bi ih odradili, ali vam u svakom slučaju predlažemo da razgovarate sa svojim lekarom pre nego počnete da ih upražnjavate, posebno ako imate bolove u ledjima, vratu i neke probleme sa kičmom i nikada nemojte terati svoje telo na nešto što mu je izuzetno neprijatno.

VEŽBA BR. 1

  VEŽBA BR. 2

VEŽBA BR. 3

 VEŽBA BR. 4

VEŽBA BR. 5

Izvor: http://www.the-open-mind.com/5-ancient-tibetan-exercises-you-need-to-be-doing-every-day-to-stay-young-and-healthy/

Из Писма Алберта Пајка (1871)

Писмо Алберта Пајка упућено Мазинију (15. август 1871. године) наводи планове за три светска рата, који су виђени као неопходност да би се направио Први Светски Поредак. Прецизност догађаја изнетих у писму, који су се већ догодили је невероватна.

Пајк је био масон, који је основао мафију 1860. године.

Веровало се да је његово писмо изложено у Британском Музеју, што није истина.

Британска библиотека је и писмено потврдила да никада није имала такво писмо у поседу.

У писму се показује како су сва три светска рата била планирана генерацијама.

Први светски рат

„Први светски рат мора бити изведен, како би се омогућило Илуминатима да збаце моћ Царске Русије, и направе Русију као тврђаву атеистичког комунизма.

Агенти Илумината ће довести до размимоилажења Британског и Германског царства. На крају рата, комунизам ће бити изграђен и коришћен у циљу уништавања других Влада, и да би ослабиле религије…“

Студенти историје ће препознати да политички савез Енглеске, са једне стране, и Немачки савез, са друге стране је кован између 1871. године и 1898. године, од стране Ото Вон Бизмарка и ко-завереника Алберта Пајка. Они су били инструмент за остваривање Првог светског рата.

Други светски рат

„Други светски рат мора бити подстакнут разликама између Фашиста и политичких Циониста. Овај рат мора бити изведен тако да нацизам буде искорењен до краја, а да политички ционизам буде довољно јак, да би покренуо једну суверену државу Израел, у Палестини.

Током Другог светског рата, Међународни комунизам мора да постане довољно јак, да би могао балансирати између хришћана, (који ће бити уздржани), а затим га држати на „провери“ све до тренутка када буде био потребан за коначну социјалну катаклизму.“

Након Другог светског рата, комунизам треба да буде довољно јак, да почне да преузима друге слабије Владе. На конференцији, 1945. године, на којој су присуствовали Труман, Черчил и Стаљин, велики део Европе је једноставно предат Русији. На другој страни света, после рата са Јапаном, Кина је нашла свој пут у комунизму.

Читаоци који тврде да услови за нацизам и ционизам нису познати у 1871. години, требало би да знају да су Илуминати измислили оба покрета. Поред тога, комунизам као идеологија извире у Француској за време револуције.

Трећи светски рат

„Трећи светски рат мора бити проузрокован између политичких ционистичких лидера и Исламског света. Рат мора бити спроведен на такав начин да ова два света уништавају једни друге, где ће се придружити и остали народи, наравно, још једном подељени, до тачке потпуног физичког, моралног, духовоног и економског уништавања..

Пустићемо нихилисте и атеисте, и изазвати друштвену катаклизму, која ће у свом хорору јасно показати нацијама ефекат апсолутног атеизма, порекло дивљаштва и највећег крвавог превирања. Онда ће свуда на свету, кренути борба грађана са мањинама и револуционарима, и уништиће те разараче цивилизације.

Многи ће тада доћи до границе разочарања у хришћанство, чији ће свети дух, који носе у себи од тог момента бити без компаса и правца, замениће анксиозност за идеално, али незнајући куда да иду и ко да их сада води, добиће право светло кроз универзално испољавање чисте доктрине Луцифера.

Ова манифестација ће резултирати из општег реакционарног покрета. Они ће пратити уништење хришћанства и атеизма, и оба ће бити истребљена у исто време“.

Од терористичког напада који се десио 11. септембра, свет је суочен са растућим немирима и нестабилностима, баш између модерног ционизма и арапског света. То је потпуно у складу са Трећим светским ратом, борба између два непријатеља и њихових савезника са обе стране. Трећи светски рат тек треба да дође, а ови догађаји нам показују да није далеко.

Нови светски поредак (NWO)

Термин Нови светски поредак коришћен је од стране многих политичара кроз векове. Генерички термин се односи на светску заверу која је оркестрирана од изузетно моћних и утицајних група људи, генетски повезаних појединаца који обухватају многе од најбогатијих људи на свету. Ту спадају политички лидери и корпоративне елите, као и чланови такозваног Црног племства Европе (доминација од стране Британске круне). Њихов циљ је да створе „Један Свет“ фашиста, без регионалних граница, јер они имају свој дневни ред.

Циониста, Paul Warburg изјавио је: „Имаћемо једну Светску Владу, свидело се то вама или не, само је питање да ли ће та Влада бити основана својевољним пристанком или освајањем“. Ово је изјављено 17. фебруара 1950. године, када је сведочио пред америчким Сенатом. .........

          =  Преузето , видети више: Масонско писмо из 1871.  

Цинцарин Тома Енаке, један од најпознатијих филмских и позоришних редитеља из Румуније, глумац, продуцент, песник, преводилац, и један од најизразитијих представника цинцарских стваралаца

Тома Енаки Фото Никола Скендерија

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Жак Одијар:Мигранти имају и лице и глас
• 
  Никола Љуца: О овоме се сања

• Филм о самурајима нашег времена
• Ђорђе Кадијевић: Данас више нема храбрости
• Опет је време за Тихог и Прлета

ГОСТ Београда ових дана је Тома Енаке, један од најпознатијих филмских и позоришних редитеља из Румуније, глумац, продуцент, песник, преводилац, и један од најизразитијих представника цинцарских стваралаца.

Нашој публици Енаке се представио режијом првог филма на цинцарском језику, који је у петак, 29. јануара, приказан у Музеју југословенске кинотеке. Реч је о документарцу "Цинцари: Од славних Манакија до 'Нисам славан, али...'". Он је режирао и написао сценарио и за први уметнички играни филм на цинцарском језику "Нисам славан, али сам Арман (Цинцар)", који му је донео награде на светским фестивалима посвећеним филмским остварењима на мањинским језицима. Овај филм био је приказан 23. маја 2014. у Југословенској кинотеци поводом Националног дана Цинцара, али он тада није био присутан. Енаке је сада стигао у Београд на позив српско-цинцарског друштва "Луњина", а документарац који смо видели позван је и на овогодишњи фестивал у Венецији, где ће бити приказан у оквиру програма "Недеља филма".

- Данас не постоји статистика готово ни у једној држави, осим у Македонији, колико има Цинцара у свету, јер Цинцарима није ни дата могућност да се национално изјасне. Они који, рецимо, живе у Грчкој подводе се под грчку националност, они у Мађараској постају Мађари, и тако редом. Многе нове генерације Цинцара које пристижу не знају ни своје порекло, ни свој језик, а поготову се мало зна о савременом стваралаштву на цинцарском језику, нарочито у области филма, позоришта и књижевности - каже Енаке. - Требало је разуверити скептике који сматрају да је цинцарски језик анахрон, бескористан и употребљив само за интерну комуникацију, што је била врло храбра авантура. Ту скепсу почео сам да рушим најпре превођењем и постављањем класичних комада Голдонија и Молијера на цинцарском језику. Ове представе показале су се као културни догађаји не само у Румунији, него и на гостовањима у Европи.

КРСНА СЛАВАСРПСКО-ЦИНЦАРСКО друштво "Луњина", чији су чланови и многобројне личности из нашег јавног и културног живота које се изјашњавају као Цинцари, обележава данас своју крсну славу Светог Атанасија Великог у Вазнесењској цркви у Београду.

Према Енакеовим речима, његова жеља је очување и афирмисање културе, језика и традиције Цинцара, аутохтоног народа који је у овом делу Европе оставио изванредне трагове, поготову код нас - Цинцари су били носиоци економске модернизације у Србији средином 19. века. Њихово познавање међународне трговине, језика, математике, њихова писменост и књиге обележили су културни живот Београда и Србије.

ПОКАЖИМО СВЕТУ ДА СМО ТУ

- Данас се о Цинцарима, нажалост, мало зна, и још мање говори, и зато можда треба опет подсетити, поготову нове генерације које долазе, да су, примера ради, задужбине Илије Коларца и Николе Спасића, као и многобројне задужбине у Земуну вашем граду оставили Цинцари. Ми немамо никакву другу амбицију осим да сачувамо свој културни, национални и језички идентитет, да покажемо свету да још постојимо, да смо ту и да стварамо. Због тога желим да направим једну виртуелну републику Цинцара и виртуелну библиотеку, без обзира на то да ли нас у свету данас има два милиона или пет - истиче Тома Енаки.

Цинцари постоје и стварају

Поглед са врха Кеопсове пирамиде

Фото: youtube.com

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Ел Сиси: Нова побуна могла би да уништи земљу
• 
  Наоружани мушкарац убио два полицајца у Египту

• Потонуо брод у Египту, утопило се 13 особа

Строго је забрањено пењати се на пирамиде у Египту. Покушате ли, осим што можете да погинете, због оштећивања тих споменика можете да добијете и до три године робије у затвору. 

То, међутим, није зауставило немачког блогера Андреја Сијесијелског из Минхена, који је без пардона кренуо да се пење на Кеопсову пирамиду у Гизи.

18-годишњак се није обазирао на повице других туриста, али и полиције, јер их, како је написао на свом блогу, није разумео с обзиром на то да су говорили на арапском.

Свој успон на 4.500 година стару Велику пирамиду у Гизи забележио је камером. До врха 146 метара високе пирамиде требало му је свега осам минута, а за силазак нешто више, чак 20 минута јер, како је написао “Сигурност је на првом месту”.

Погледајте како изгледа поглед са врха Кепсове пирамиде:

(ludodobola.ba)

Погледајте шта се налази на врху Кепсове пирамиде (ВИДЕО)

ЕКСПЛОЗИЈА на врху Ртња 1992. до темеља је срушила капелу посвећену Светом Георгију Победоносцу коју је Грета Минх 1932. подигла у спомен на трагично страдалог супруга Јулијуса. Похлепа трагача за златом уништила је споменик љубави који је истовремено био заветни камен оданости породице Минх српском народу, видљив од Авале до Старе планине

Јевреји који су одлучили да буду и Срби

Грета Минх и Јулијус Минх

СРОДНЕ ВЕСТИ

• 
  Божићни успон на врх Ртња
• 
  Све што је имао завештао је Смедереву, а данас му се руши и вечна кућа

• Бусовача: Фехро Србима обновио капелу
• На Ртњу одржан први "Вертикални километар"
• Ни капеле ни бунара

ЕКСПЛОЗИЈА на врху Ртња 1992. до темеља је срушила капелу посвећену Светом Георгију Победоносцу коју је Грета Минх 1932. подигла у спомен на трагично страдалог супруга Јулијуса. Похлепа трагача за златом уништила је споменик љубави који је истовремено био заветни камен оданости породице Минх српском народу, видљив од Авале до Старе планине. 

Јулијусов отац Самуило доселио се из Моравске, у тадашњој феудалној Аустроугарској, половином 19. века. Мала слободарска Србији била је за њега обећана земља, у којој је као и многи други имигранти постао богат и угледан грађанин.

- Минхови су Јевреји који су из љубави према народу који их је прихватио одлучили да постану Срби - каже Весна Николић, истраживач судбине велике породице чије је постојање буквално избрисано после Другог светског рата. - Потомци Минхових који живе од Мексика до Африке, иданас чувају предање о Србији. Покојни господин Павле Минх, који је давне 1941. побегао из окупиране Србије и живот провео у Израелу, увек је говорио да је Србин. Умро је гледајући слику Ртња.

Оно што је за Арчибалда Рајса био Кајмакчалан и капела у којој је сахрањено његово срце, то је за Минхове био Ртањ и храм Светог Георгија. Ту дубоку везу створио је млади Јулијус Минх почетком 20. века, кад је убедио оца Самуила, оснивача чувене параћинске штофаре, да му да новац за истраживање угља у подножју планине. Кад су откривена велика лежишта, Јулијус је одлучио да у планинској пустоши отвори рудник и

Филм: "Десет дана на Светој Гори" - Ненад Бадовинац

Resavsko blago Poseta planini 2

Cobanska melodija-gajde

Ungurjanska cetvorka-gajde

Srpske gajde ,,navali se Sar planina,,

Irski vojni gajdaši u posjetu kod nas :)) Lourdes 2011.